Ljubav je bajka za budale

Uživajte

18.05.2019.

Jel neko istinski voli programirat'?

Na svijetu trenutno postoji preko milion nekih zanimanja, podzanimanja, varijacija zanimaja i tako to, i svako od nas prema svojim interwsima nalazi ono čime će se baviti do kraja života. Kad bi sve bilo tako jednostavno... Prvenstveno, kod nas ne postoji pola onih poslova koji u svijetu već odavno egzistiraju, plus tehnologija i sva ostala čuda rapidno napreduju, tako da se ustvari sve jako brzo mijenja pa se svemu novom treba još brže i prilagođavati. Pored svega toga, mnogo ljudi danas se bavi onim što uopšte ne voli. Tako da ono da svi prema svojim interesima biramo zanianje, pada u vodu. Najviše me nekako pogodila rečenica profesora sporta na zadnjem času: "Upišite željene fakultete.". A kako da ja znam šta želim? Ustvari, kako da ono što želim uklopim u mogućnosti zaposlenja današnjice? Mislim da na tome svi padamo. Znamo mi svi šta želimo, ali onda zbog "potrebe tržišta" upisujemo nešto što se od nas očekuje. Nijedno desetogodišnje dijete vam neće reći da želi biti programer kad poraste, skoro nijedan srednjoškolac vam to isto neće reći, a opet će pola njih upisati ETF i slične fakultete. Zna se da je teško, komplikovano, iscrpljujuće, ali znaju da će nakon toga imati siguran posao. A da li je zanimljivo? Interesuje me da li je ikad ijedno dijete na ovom svijetu reklo: "Kad porastem biću programer/računovođa/inžinjer?". Niko nikad. Ili su barem rijetki slučajevi. Kao djeca maštamo o interesantnim zanimanjima, i ono čime se tada želimo baviti jeste ono što naša duša zaista želi. Sjećam se dam ja kao dijete svašta ggovorila, i da sam od tada pa do danas prolazila kroz više faza. Ostalo je na tome da me svašta interesuje i da bih svašta pomalo. Pomalo nemoguće. Izabrala sam najsigurniju opciju u ovom trenutku, ali i dalje se preispitujem. Nisam sigurna ni u šta, i ne znam kako da znam hoću li se za*ebati.


Stariji postovi